Potresna svjedočenja: Đemila i njena sestra su u istom danu izgubile sinove

Na današnji dan, prije 28 godina, dogodili su se stravični zločini nad bošnjačkim civilima u Kozarcu, a posebno su stradili nedužni ljudi u Menkovićima, Kenjarima, Jaskićima, Sivcima, Huskićima, Kilićima, Mujkanovićima….

Naredbodavci i izvršioci

Zastrašujuća je činjenica da je od tog datuma pa u naredna dva mjeseca 1992. godine ubijeno više od 60 ljudi, a do danas naredbodavci i izvršioci zlodjela nisu kažnjeni. Na to u razgovoru za Oslobođenje upozorava Kozarčanin A. K.(ime i prezime poznato redakciji), koji se prisjetio zločina počinjenih 14. juna 1992. godine i tortura koje je i sam prošao u logorima.

– Teško je, ali dobro pamtim taj 14. juni 1992. godine. Tog dana zločinačke snage ubile su mi amidžu i amidžića zajedno sa više od 60 bošnjačkih civila u Kozarcu. Ja sam bio u logorima Omarska i Manjača u periodu od 25. maja do 13. decembra 1992. Te torture ne mogu zaboraviti. Svako podsjećanje na to, vjerujte, jako je teško…Najviše od svega boli što je sve prošlo nekažnjeno. Niko ništa nije uradio da se pronađu zločinci i oni koji su to naredili. Moj amdiža i amidžić ubijeni su isti dan. Amidžić je ubijen pred kućom svog kolege, a amidža je odveden u Kozarac pred obućarsku radnju i na tom mjestu je ubijeno više od 60 civila. Jedan dio njihovih posmrtnih ostataka pronađen je u masovnoj grobnici Tomašica, a drugi dio u masovnoj grobnici Jakarina Kosa, drhtavim glasom prisjeća se naš sagovornik najtežih dana u svom životu.

Prepričao nam je tragediju porodice rahmetli Zijada Elkasovića kojem su četnici ubili trojicu sinova, Ilijaza, Nijaza i Sakiba.

– Tog 14. juna 1992. godine srpska vojska naišla je iz pravca Gariba i pucnji su se čuli na sve strane. Vojnici su došli i do moje kuće. Dođoše pred moju kuću i viču da svi muški izađu iz kuće. Izašli su i moji sinovi Ilijaz, Nijaz i Sakib. Pucnji se i dalje čuju svuda okolo. Sve muškarce iz mahale skupili su ispred moje kuće i poveli ih prema Kozarcu. Narediše im da krenu uz put. Zapucaše na putu. Mislio sam onako u vis pucaju da ih prestraše. Ni slutio nisam šta se desilo.

Kad se to sve malo smirilo polako sam izašao i vidio sam da neko leži na putu. Kad sam kroz živicu provirio poznao sam mog Sakiba. Bio je to šok za mene. Nisam znao šta da radim. Ne smijem izaći na put da ga sklonim. Moja žena Fadila pita: šta je, đe su djeca?Rekao sam da su ih odveli na neko ispitivanje i da će se vratiti. Ne dam joj da izađe iz kuće. Odem u šupu, napravim neku kuku i tako kad se malo smračilo kroz živicu proturim kuku i zakačim je za jaku Sakibove jakne. Privučem ga do grabe i onda ga polako uzmem, malo nosim, malo vučem, odvučem do iza štale i pokrijem ga da ga moja Fadila ne bi vidjela, svojevremeno je pričao svoju bolnu priču Elkasović.

Vrijeme je prolazilo, a Zijad svojoj supruzi nikada nije ispričao šta se desilo tog 14. juna.

– Protjerali su nas, hodali smo svukuda, ali svojoj Fadili nikad nisam reko da je Sakib ubijen. Dešavalo se da Fadila sanja da je zove da joj otvori vrata, ona mene budi Zijade ustaj, eno moj Sakib došao viče da mu otvorim vrata. Ja moram ustati izaći vani da ona čuje da sam izlazio. Vratim se i tako je smirim i ona nastavi spavati, sjećao se i pričao Elkasović. Umrli su oboje, a Fadila nikad nije saznala da je Sakib ubijen niti šta se desilo na današnji dan prije 28. godina.

Zločinci su Đemili Jaskić Nureski iz mjesta Jaskići u jednom danu ubili trojicu sinova i muža. Njenoj sestri ubili su trojicu sinova.

Izbijeni zubi

Fehim Ičić iz Sivaca kaže da taj dan nikada ne može zaboraviti.

– Ispred materine kuće, na putu, vojnici su me udarili kundakom po licu. Izbili su mi dva zuba, na brzinu skinuli sat sa ruke i dotjerali ovdje pred mejtaf. Natjerali su me da kleknem i vojnik me pritisnuo čizmom. Vadi nož da me zakolje, drugi viče nemoj ga klati daj da ispraznim šanžer na njega.

Zatim mi je naredio da trčim prema autobusima. Kad sam ustao da bi potrčao udario me u zadnjicu da sam ponovo pao na stomak, brzo ustao i nastavio trčati. Nisu pucali, ali ja se od straha nisam zaustavio kod autobusa već su me drugi dočekali malo dalje iza autobusa. Od krvi na licu i očima nisam dobro vidio. Tu mi je Eniza Sivca žena polila da se umijem i kad sam se umio progledao sam. Tad su nas potrpali u autobuse i odvezli u Keraterm, sjeća se Ičić.

PIŠE: AMELA LONČARIĆ Oslobođenje