Jedno je zajedničko svim kamiondžijama iz Evrope – svi bi želeli da budu kod kuće.
Vozač kamiona Ursu se parkirao na Grauholc odmorištu. Ovaj put nadomak Berna je jedan od najstarijih i najprometnijih u Švajcarskoj. “Vožnja kamiona je ranije bila romantična”, kaže ovaj 61-godišnjak, ali su se stvari promenile. “Zakrčeni putevi, zgusnuti rasporedi, stalna prismotra i loša plata na kraju meseca.” Nikako ne bi voleo da je danas kamiondžija početnik.
Vožnja kamiona do udaljenih odredišta je zahtevan posao – prosečnu radnu nedelju čini 48 sati vožnje, a nekad čak i 60. U Velikoj Britaniji, vozač kamiona u proseku zaradi 2.500 evra mesečno bez poreza, dok je prosek u Holandiji oko 2.000 evra, a u Nemačkoj nešto manje od toga. Nema naznaka da će se uslovi ili plate poboljšati s obzirom da kompanije iz Zapadne Evrope zapošljavaju sve više vozača iz Bliskog istoka i Istočne Evrope koji isti posao rade za dvaput manje plate.
Ovi vozači iz Estonije, Litvanije, Poljske, Mađarske, Rumunije, Belorusije ili Ukranije su često nedeljama i mesecima na putu i sede, jedu i spavaju u kabinama svojih kamiona. Za mnoge njih je nezaposlenost u domovini ono što ih tera da voze za bilo kakvu platu – što dosta poslodavaca često iskorišćava.
Otišao sam do Grauholca da upoznam neke od ovih kamiondžija. Neki nisu hteli da se fotografišu pa su me zamolili da slikam njihove kamione. Ćaskali smo na engleskom ili nemačkom, rukama i nogama, uz pomoć Gugl prevodioca. Kako god da smo razgovarali, jedno je bilo jasno: svi su želeli da budu kod kuće.
Fjodor, 53, Kazakhstan
Na putu sam skoro tri meseca. Za dve nedelje idem kući, zajedno sa prijateljem iz Belorusije. I on je kamiondžija kao ja, ali ima dvoje male dece. Za mene je malo lakše zato što je moj sin odrastao. Ne želim da se žalim; plaćen sam oko 750 evra mesečno. Kod kuće bih možda mogao da zaradim 100 evra – ako i toliko.
Kristijan, 26, Estonija
Kad voziš kamion, uvek čekaš i čekaš. Satima, ponekad danima. To je najgori deo posla. Kada sam počeo da radim, nosio sam knjige, ali danas samo zurim u telefon. Odmah se bolje osećam, čim počenem ponovo da vozim, opušta me. Nije me briga što ne znam gde ću biti sledeće nedelje, sve dok ne moram predugo da čekam. Pod većim smo pritiskom nego ranije. Sve vreme nas nadgledaju – firma, klijenti ili policija. Ne znam koliko dugo ću još ovo raditi. Možda dam otkaz kada nađem devojku.
Aleksandar, 36, Belorusija
Fjodor iz Kazahstana je moj ortak. Često zajedno vozimo, pričamo o raznim stvarimo – o životu kod kuće, o problemima i o planovima. Planovima nakon što prekinemo da vozimo. Ponekad me je strah da se vratim kući, naročito nakon dugog vremena na putu. Nikad ne znaš da li se tamo nešto drastično promenilo jer smo pod post-sovjetskom diktaturom. Naravno, uvek mogu da pozovem svoju porodicu, ali ne znam šta sledeći dan donosi. Veruj mi, video sam mnogo stvari, tako da znam.
Anatoli, 35, Belorusija
Vozio sam iz Belorusije do Litvanije, onda kroz Poljsku do Nemačke i Švajcarske. Prvo sam prevozio drva, onda nameštaj, pa cveće. Mislim da u povratku prevozim neku opremu za pravljenje kafe. Često sam mesecima na putu. Ne znam kako ovo da ti objasnim, ali često sam tužan. Mislim o kući, tamo imamo malo dvorište, prelepo je. Ali nema posla. Šta mi drugo preostaje? Potrošio sam bogatstvo da bih dobio vozačku dozvolu, sad nema nazad. Moram da zaradim pare.
Mike, 56, rođen na Siciliji, odrastao u Nemačkoj
Posedovao sam nekoliko kamiona. Prevozio sam svakakve stvari – bukvalno sve. Vozio sam do Južne Afrike, po Americi i Rusiji, do gradova poput Meksiko Sitija i Kabula. Zaradio sam velike pare, ali mi se onda smučilo. Samo sam želeo da pobegnem od takvog života. Sad vozim za samo 2.500 evra mesečno. Sada sam sa četvrtom ženom, ona je Ruskinja. Ona i dalje zna šta znači porodica.
Da, uslovi rada su sranje. Saobraćaj, pritisak, vozači iz Istočne Evrope – sve je sranje. Ali šta god. Imam 56 godina i voziću dok ne umrem. Ovo je moj život, ovo je sloboda. I ne, ne možeš da uđeš u moj kamion. Ni rođenom bratu to ne dozvoljavam – to donosi lošu sreću.
Andrij, oko 30 godina, iz Ukrajine
Vozim već dve godine. To je jedini posao od koga mogu da zaradim za život. Pre nego što zaspim jave mi se te slike u glavi, a ponekad se pojavljuju i dok vozim. To su flešbekovi od tog jednog slučaja kada sam morao u bolnicu jer sam se povredio. Sve je bilo jako svetlo. Tip pored mene je izgubio nogu i imao je rupu u stomaku. Bilo je grozno. Te slike mi se stalno vraćaju. Je l’ misliš da ludim? Neću da se slikam, ali molim te, napiši da želim lep život. Ništa više od toga. Jel možeš to da mi učiniš?
Jakub, 34, Poljska
Vozim po četiri nedelje u nizu i onda idem u Varšavu kod žene i dece na par dana. Prevozim zasađeno cveće i lale od Holandije do Švajcarske, Italije, Španije, gdegod. Nedostaju mi ćerke. Danas je mlađoj rođendan, a ja sedim ovde u mom kamionu, predaleko od kuće.
Denis, 57, Ukrajina
Ne smeta mi što moram da jedem, spavam i pijem sam. Ne treba razmišljati kako bi bilo da su stvari bolje. Ali može da bude teško. Majka mi je bolesna; ona je u staračkom domu. Kada razmišljam o njoj, želim da se vratim kući i pričam sa njom. Bila je vesela osoba, uvek se puno smejala. Bojim se da će iznenada umreti, a ja neću biti pored nje. Ali ima i trenutaka kada sam srećan što sam daleko. Prosto je tako – ne znam šta bih još rekao.
Lacio, oko 40 godina, iz Rumunije
Vozim sam do Nemačke i Holandije. Za rumunske kompanije, najvažniji je kamion, pa onda vozač. Zato mi je ovaj život sasvim u redu, prilično dobar zapravo. Ne znam zašto se ostali toliko žale. Mogu da razmišljam o penziji prvi put u životu. Sada imam pare da odem kod doktora kada sam bolestan. To je dobar osećaj.
Jan, 65, Holandija
Trebalo je da se penzionišem u martu, ali ću voziti do oktobra, jer ću tada navršiti 25 godina u istoj kompaniji koja će da mi napravi veliku žurku. Za volanom sam već više od 40 godina. Mnogo toga se promenilo od kada sam počeo – više saobrćaja, stresa, manje vremena. Više vozača iz Istočne Evrope. Oni će potrošiti puno para na dozvolu u Rumuniji, Poljskoj ili Rusiji, doći ovde i reći – “Uzmi mene, ja ću voziti za bilo koju cenu, nebitno gde i koliko dugo”. Nemoj pogrešno da me shvatiš, uopšte ih ne krivim. Firme koje ih zapošljavaju za duplo ili trostruko manju platu od naše su krive. Pogrešno je. Prosto je pogrešno.
Ronaldo, 54, Portugal
Jedna šnicla sa pomfritom, kafa i dobro tuširanje – sve to ti košta oko 36 evra ovde u Švajcarskoj. U Nemačkoj je duplo jeftinije, ali ja ne bih mogao da priuštim ni da je 10 evra. Nosim svoju hranu. Uvek dovoljno mesa, nekoliko jaja, povrće u staklenoj tegli. Moj brat radi na farmi, a za sve ostalo, pa, uvek možeš negde da nabaviš.
Toni, 46, Makedonija
Imam svoju firmu, nas je četvoro vozača. Snalazim se, ali je teško. Prevoznik može da uštedi na dve stvari – benzinu i vozaču. Ko najviše uštedi, najbolje prođe. To se neće uskoro promeniti.
Šta bi promenilo kada bih ti rekao da sam zabrinut za posao? Moji vozači su pouzdani, ja sam sebi šef, imam porodicu, deca su zdrava. Imam njihove slike, čekaj, pokazaću ti.
Ursu, 61, Švajcarska
Počeo sam da vozim 3. septembra 1976, pre skoro 40 godina. Posao je postao teži, ali to je svuda tako. Manjak poštovanja je ono što me stvarno nervira. Pre su vozači bili poštovani na putu. Bio sam ponosan što sam kamiondžija. Stekao sam toliko prijatelja i svi smo pazili jedni na druge.
Ovih dana svako samo sebe pazi. Nije ni čudo. Mnogi voze za minimalne plate. Rade za preduzeća koja žele da iscede vozače – za njih je najvažnije da uštede novac. To je moderno ropstvo u suštini. Pa, takve stvari mi često padnu na pamet tokom dugih vožnji.
Svi zainteresovani mogu se priključiti BESPLATNO na OVOM linku, uz aktivno učešće u dijeljenju informacija sa ostalim članovima! Pristupiti možete jednostavno i porukom na naš Viber broj + 387 62 59 69 79
