Mole Boga da ne nađu posao: Davao 1.300 KM, ali je morao da stavi ključ u bravu autopraonice

„Oni koji su naučili i žele da rade, odavno su otišli odavde.” Ova rečenica mladog čovjeka totalno opisuje situaciju sa kojom se suočavaju oni poslodavci koji bi čestito da plate radnika, ali ne mogu da ga nađu.

Na jednoj strani su gazde koji bi da im radnici za mizeriju rade bez odmora, vikenda, prijave. Na drugoj su oni koji radnika „lampom traže“ i ne mogu da ga nađu ni pored prijave, redovne plate i osmosatnog radnog vremena.

Vjerovatno nema naselja u kojem na nekoj trgovini ili ugostiteljskom objektu ne piše „potreban radnik“. I u oglasima ima ovakvih ponuda.

Koliko je teško pronaći radnika koji želi da radi svjedoči priča Dejana Babića iz Banja Luke, koji je 1. oktobra morao da zatvori autopraonicu. Nakon nešto više od godinu dana rada. Ne zato što nije imao posla; naprotiv. Već zato što nije mogao naći osobu koja bi radila osam sati za platu koja mjesečno nije bila manja od 1.200, 1.300 maraka. Radilo se o lokalnoj autopraonici, gdje je bilo 10 do 15 pranja dnevno.

– Osam sati je bila smjena i nije bilo toliko puno posla, kao u nekim većim praonicama. Bilo je sve po zakonu, prijava, topli obrok, niko nije imao mjesečnu platu manju od 1.200, 1.300 maraka – priča on za Srpskainfo.

Zbog dosta posla, ponekad su morali da odbijaju ljude, jer nisi mogli sve da stižu. Kaže da je ljeto nekako „izgurao“, da je bilo i studenata koji su dolazili da rade. Kada se krenule njihove obaveze, našao se u ozbiljnom problemu.

Imao je radnika koji je bio zaposlen, ali je otišao za Njemačku. Poslije toga nije mogao naći osobu koja bi radila za stalno. Zato je on, pored svog primarnog posla, uskakao kada god je trebalo. A trebalo je često.

– Kada bi neko došao na razgovor, glavno pitanje je bilo kako će biti isplaćeni. Meni je bilo svejedno. Tako se dešavalo da rade par dana, ja im isplatim, jer su tako tražili i oni se više ne pojave. Mogao je ovaj posao da opstane, bilo je prilike da se i proširi, ali, eto, morao sam da zatvorim – kaže on.

Danas imamo situaciju da mnogi očajnički traže posao i ne mogu da ga nađu, a onda one koji „mole Boga“ da posao ne dobiju. Naš sagovornik iz jedne banjalučke firme priča kako su raspisali oglas za auto-limare, potražili su pomoć preko Zavoda za zapošljavanje. Dobili su spisak od šest, sedam imena i samo jedna od tih osoba javila se na oglas.

– Mi i dalje nemamo auto-limara, a neophodan nam je još jedan – kaže on.

U još jednoj velikoj banjalučkoj firmi mjesecima imaju problem u poslovanju, jer ne mogu da pronađu skladištara. Radi se o poslu koji nije puno fizički težak. Jedna subota mjesečno je radna, plata prelazi 1.500 maraka, a obezbijeđen je i kvalitetan obrok. Dešavalo im se da neko dođe, ali ubrzo ode u potrazi za poslom koji će im biti lakši.

A problem je naći radnika u svim branšama i nema one koja ima dovoljno zaposlenih. Treba naglasiti i da mnogi poslodavci preko „grbače“ radnika pokušavaju da zarade koju marku.

– U prethodnom periodu smo imali takvu politiku zapošljavanja i plaćanja koja je natjerala ljude, između ostalog, da odlaze i traže bolje uslove za život, bolje plate, socijalnu sigurnost. To je značilo odlazak u Sloveniju, pa na dalje – kaže za Goran Savanović, predsjednik Sindikata trgovine i turizma RS i dodaje da je to teško sada ispraviti, ali da se čini da je jedan dio poslodavaca shvatio svoju grešku.

Istakao je da se ne ostaje samo bez radnika, ostajemo bez stanovnika, jer cijele porodice odoše.

– Nekada je muškarac išao, pa slao porodici novac. Sada svi odoše i niko se ne sekira oko toga. Prestaje taj patriotski odnos. Svi vole svoju državu, ali odoše tamo gdje im je sigurnije, bolje. To je sasvim logično – naglašava on.

Dodaje kako su plate u trgovini i dalje veoma male. U principu, plata trgovca je 700 maraka, plus dodatak na topli obrok, prijevoz, minuli rad i oni to sve računaju u platu.

– Mali broj njih ima minulog rada. Ono što dobiju za topli obrok, to pojedu. To se ne može računati u platu, to su naknade – naglašava on.