Dječak koji je pokušao da spasi druga od davljenja se i sam utopio u Savi
Otac dječaka koji je pokušao da spasi druga od davljenja pa se i sam utopio u Savskom jezeru na Adi Ciganliji neutešan je i slomljen od bola.
-Imam i mlađeg sina, koji je u školi u Sremčici završavao osmi razred i slavili su, pa je krenuo kod njega da mu se potpiše na majicu i da se vesele, jer mu je brat najavio da će doći i trubači – priča utučeni otac.
-Negdje na pola puta pozvala ga je djevojka, koja je osmi razred, da dođe kod nje na Adu, gdje ona slavi kraj osnovne škole sa društvom.
On se malo dvoumio i odlučio da ode kod nje.
-Kažu mi da je bilo mnogo djece i da je njih 30 skočilo u vodu sa pontona kod tornja na Adi, a sa njima i njegov drug. Moj sin nije htio da se kupa. Onda je taj njegov drugar počeo da viče, da lupa rukama po vodi, a oni su u prvi mah mislili da se on šali, glupira i da ih plaši.
Kad je moj sin shvatio da je ozbiljno i da se davi, djevojci je dao telefon i na brzinu se skinuo u gaće da skoči da mu pomogne, ali kako se taj drug primakao pontonu odlučio je da mu pruži nogu da se uhvati, a rukama se držao za ponton. Na žalost, drug kad ga je uhvatio, povukao ga je i on je upao u vodu.
Moj sin je bio odličan plivač, ali kažu mi da su se najvjerovatnije upetljali i zamrsili u travu, koja je tu vrlo žilava i ne može da se iščupa.
Otac kaže da je tad bio kod kuće i da ga je zvala djevojka sa sinovljevog telefona:
-Kad je zazvonilo oko 16.50 časova pomislio sam da su se prskali ispred škole mlađeg sina, da su potpuno mokri, pa sad zovu da im donesem suhe stvari da se presvuku. Međutim, progovorila je njegova devojka, kaže “dođite brzo, skočio je za drugom u vodu i nisu izašli”.
Rekao sam joj da istrči na šetalište da traži pomoć i ona je to učinila, ali nikoga nije bilo. Druga djeca su se uplašila i razbježala. Ja sam dojurio, ni sam ne znam kako. Kad sam došao žive duše nije bilo, da neko priđe i pomogne.
Samo je ta djevojčica klečala sama na pontonu kraj vode i plakala. Dijete je bilo u potpunom šoku. Otac kaže da nikoga ne krivi, niti osuđuje, da bi on sve isto uradio kao njegov sin i da je jedino želio da zna istinu kako se sve dogodilo.
Dječak je tog dana završio drugi razred Saobraćajne škole u Zemunu, smjer lakirer. Njegova razredna potpuno potresena i uplakana došla je kod oca da mu izjavi saučešće.
Otac i dalje pun bola, ali i snage da priča o svom sinu, kaže nam da je on u “Poršeu” pohađao praksu i da su tamo svi bili fascinirani koliko je odgovoran i vrijedan.
-Imao je u sebi onu vojničku disciplinu. Bio je neustrašiv, jak, razvijen, trenirao je svako veče u teretani. U osnovnoj školi nije bio dobar đak, ali se u srednjoj uz pomoć razredne i drugih nastavnika popravio, počeo da uči i postao odličan đak. Kažu mi da je bio đak za primjer u Saobraćajnoj školi, najbolji u razredu. Eto, od svih tamo na Adi, on je jedini pokušao da pomogne drugu – kaže otac.
