Malo ko zna da mu je ujak bio Branko Ćopić. Njegova baka Marija bila je rođena sestra oca Vida, legendarnog pisca za djecu. A djeca su bivšem čuvaru mreže Partizana sve. Ima ih četvoro iz dva braka. Ima i pet unučica. Kaže da mu je to najveći uspjeh u životu, na stranu pehari i titule. Ovo je njegova priča o porijeklu, školovanju, fudbalu… O sukobu s Vokrijem, o Draganu Manceu, o danima provedenim u Turskoj, gdje je bio najbolji igrač i najveći neprijatelj… O tome zašto život poredi sa – sijalicom, za Kurir govori Rade Zalad.
POČETAK
Potekao sam iz jedne siromašne radničke porodice. Otac Marko došao je iz Bosanske Krajine kao ratno siroče u dom ratne siročadi Kačarevo, kod Pančeva. Majka Jovanka je iz ličke familije koja je posle velike migracije srpskog stanovništva iz Podgrmečja, iz Hašana, došla na Kosovo. Kolonizacija, koja je bila kasnije po selima, posle rata ju je dovela u Kačarevo, gde su se sreli, a produkt te njihove ljubavi smo moj mlađi brat Slobodan i ja. Odrastao sam, dakle, u Kačarevu nadomak Pančeva. Imao sam lijepo djetinjstvo sa puno igre i zabave.
Tata je u prvo vreme po cio dan radio u livnici u Kačarevu, kao pomoćni radnik, a uveče je išao u školu, kako bi mogao da napreduje u poslu. Neko vrijeme se dešavalo da ode u ponedeljak, a vrati se u petak. Bio je strog, ali mama je bila šef u kući. Vaspitala je i brata i mene.
Deda Branko
Porodica moje majke je iz Like. Baka s majčine strane je rođena sestra oca čuvenog Branka Ćopića i on im je puno pomogao da dobiju kolonizaciju sa Kosova u Kačarevo. Baka je pješke sa Kosova došla u Beograd da moli Branka da porodicu povuče negde u Vojvodinu. Našao im je mjesto u Kačarevu i tu su se naselili.
Prezime
Tatina porodica je iz Bosanske Krajine, selo Pljeva, opština Šipovo. Naša kuća u selu bila je prva na koju je padala hladovina i od toga je nastalo prezime Zalad. Otac je bio lokalpatriota, život je proveo u Vojvodini, ali od prvog dana je govorio da je Bosna nešto posebno i evo, i ja, što sam stariji, sve me više tamo vuče. Prošle godine sam kupio stan u Šipovu i svaki slobodan trenutak odlazim sa suprugom tamo.
Djetinjstvo
Šta da ti pričam, po cio dan sam igrao fudbal u selu, od jutra do mraka jurio za loptom. Ali sam uvek voleo da budem golman. To mi je nekako bilo naj. Završio sam osnovnu školu u Kačarevu i sa 14 godina sam otišao u Partizan. Bio sam jako uporan i tvrdoglav u nameri da to dobijem, da budem golman i samo golman. Insistirao sam da me otac vodi u Partizan na probu. On je bio veliki partizanovac i kad sam imao četiri godine, rekao mi je: “Ako budeš navijao za Partizan, kupićemo ti doboš.” A ja sam za doboš u to vrijeme bio spreman da uradim sve.
Brat
Slobodan je osam godina mlađi od mene. Kao djeca, svakog smo se dana igrali ispred kuće u selu i svi su imali braću i sestre, samo sam ja bio jedinac. Molio sam roditelje da imam brata. Mama mi je posle rekla da sam ja bio jedan od inicijatora da imaju još jedno dete. Do dana današnjeg brat mi je velika podrška u svemu što radim i najbolji prijatelj.
Televizor
Sjećam se, 1966. godine je bilo Svetsko prvenstvo u Engleskoj, a mi smo tad kupili neki televizor. Sve komšije su dolazile kod nas da gledaju utakmice. Kad je bio dnevnik, imali smo po trideset pari cipela ispred ulaza u sobu gde se gledao TV. Gledao sam Svetsko prvenstvo i jako mi se dopao Gordon Benks, koji je, pored Milutina Šoškića, bio moj golmanski idol. Sanjao sam da jednog dana i ja dođem na veliku scenu. Za jednog dečaka iz Kačareva, to je bio nedosanjani san. Kad sam ocu sa 13 godina rekao da me vodi na probu u Partizan, on je bio u čudu, pitao se koji đavoli su ušli u mene.
Osnovna škola
Ovo će ti biti čudno, ali sa pet i po godina sam krenuo u školu. Zato što sam imao brata od tetke Radislava, koji je bio malo stariji od mene, a s kojim sam bio nerazdvojan. I onda su me švercovali prvih nekoliko mjeseci u školi. Učitelj Miljan je poznavao mamu i tatu i rekao im je: “Hajde, vi dovedite njega, pa ćemo šest meseci da ga pratimo, da vidimo da li je u stanju da prati nastavu”, ipak sam imao pet i po godina. Išao sam i pokazao se, tako da su me u januaru redovno upisali kao polaznika prvog razreda.
Završio sam osnovnu školu igrajući u svim sportskim selekcijama. Bio sam talentovan za sport i igrao sam i košarku i odbojku. Imao sam sreću da moj profesor fiskulture bude Nikola Beatović, bivši golman lokalnog kluba Jedinstvo. Bio je dobar prijatelj s tatom, koji je amaterski pomagao u radu fudbalskom klubu. Preko profesora sam molio oca da me vodi u Partizan. Zamisli, jedan mali dječak iz Kačareva sanja san o velikom Partizanu. Bio sam odličan u školi i sve sam radio što su tražili i kad sam završio osnovnu, rekao sam tati: “Sad idemo!”
Prvi trening
Otišli smo na Partizanov trening, a tamo nas je dočekao Stevan Ćele Vilotić. Zadesilo se da u tom momentu pionirski tim nije imao golmana. Zamisli! Obukao sam dres i gledao sam u grb i nisam mogao da verujem da sam došao! Ej, ja u Partizanu! Kako sam silazio niz stepenice, potpuno sam izgubio orijentaciju kuda idem i udario sam glavom u železni stub. Oko mi se zatvorilo do te mjere da sam imao krofnu umesto oka! Ništa nisam video. Kad me trener ugledao, odmah me je pitao šta mi je, a ja sam uporno ponavljao da je sve u redu. Vidim kao soko, sve mogu, dajte mi da branim! Trener mi je posle treninga rekao da donesem slike i krštenicu, da me registruju.
Željeznička stanica
Došao sam 1970. godine u Beograd. Sticajem okolnosti, otac je u to vreme dobio novi posao, pa smo putovali zajedno. Svako jutro sam ustajao u pola četiri i zajedno s njim pješačio pet kilometara do železničke stanice. Sačekali bismo voz koji je dolazio za Beograd i u pet sati smo stizali. Upisao sam mašinsku školu u Baje Sekulića na Zvezdari, u kojoj su časovi počinjali u pola osam. Ja sam od pet do sedam pisao domaće zadatke na stanici, u vagonu, a onda sam peške išao od Dunav stanice do škole. U pola dva su mi se završavali časovi i onda sam na putu iz škole kupovao trouglasti jogurt i zemičke, jer sam za toliko imao, i pravo na trening. Nikada zakasnio nisam.
Posle treninga bih hvatao neki autobus do željezničke stanice i nazad u Kačarevo. Stizao sam u pola osam uveče, obeznanjen. Samo stignem nešto da pojedem i na spavanje, jer sutra ujutro rano ustajem. To je trajalo godinu dana, dok nismo dobili stan na Konjarniku. I sad kad ja mojoj deci pričam kako sam počinjao, oni ne veruju.
Indeks
Završio sam Višu ekonomsku školu, upisao sam u Prištini treću godinu Ekonomskog fakulteta, međutim, otišao sam u inostranstvo i… E, to je bio haos! Dao sam nekoliko ispita. Sanjao sam o tome da budem mašinski inženjer, kao otac, ali eto, desilo se da je fudbal prevagnuo i onda sam se opredelio za fakultet gde sam mogao da nosim knjigu na pripreme da učim. Na mašinskom su bila obavezna predavanja, a ja nisam mogao da pratim, zbog silnih treninga. Bio sam u dilemi da li fudbal ili mašinstvo i izabrao sam fudbal.
Pionirska reprezentacija
Imao sam sreću da je moj talenat prepoznao trener Vilotić, te sam nakon samo šest meseci ušao u pionirsku selekciju reprezentacije Jugoslavije. Ante Mladinić je selektovao Marijana Vlaka, Slobodana Šuicu i mene kao golmane. Bili smo u Makarskoj u jednoj maloj sobici, sa ormarom i tri sklepana kreveta. E, odatle datira naše prijateljstvo. Kroz svoju karijeru mlađih kategorija igrao sam za sve moguće selekcije Beograda, Srbije i Jugoslavije. Došao sam nakon četiri godine do prvog tima Partizana, gdje sam proveo deset godina.
Prvaci Evrope
Imao sam zadovoljstvo da igram u divnoj generaciji mladih fudbalera. Svi igrači koji su igrali u toj selekciji su napravili dobre karijere. U tom trenutku smo imali sreće da budemo na okupu kao tim. Finale smo igrali protiv Istočne Nemačke. Uspjeli smo da budemo prvaci Evrope u selekciji do 23 godine.
Titula
Imao sam čast i zadovoljstvo da branim u jedinoj ekipi Partizana koja je uspjela da osvoji jedan evropski trofej. Kao klub smo uzeli titulu Kupa srednjoevropskih gradova. Aca Trifunović je dao gol iz penala i pobijedili smo 1:0. To je bila jedina evropska titula koju je Partizan osvojio za 77 godina postojanja kluba.
Odlazak iz Partizana
Bio sam Partizanovo dijete, od pionira, preko podmlatka do prvog tima. U kasnijim godinama sam shvatio da su svi golmani koji su dovođeni u klub morali biti plaćeni za to. E, sad, kad nešto platite, morate da date šansu da vam se vrati novac koji ste uložili. Bio sam dobar dječak, Partizanovo dijete, koji čeka na klupi da zabrlja onaj koji je plaćen. Nije mi žao što sam sedeo dvije godine na klupi jer je Petar Borota bio odličan golman. Imao sam sjajne drugare koji su me prihvatili, prvi Zlatko Milić, Mladen Furtula, Blagoje Istatov…
Kada sam čuo da je Partizan završio transfer sa Omerovićem 1984. godine, rekao sam im: “Ljudi, ja hoću napismeno da mi se da da sam prvi golman.” Iz kluba su mi rekli da je to nemoguće i da do sada to niko nikad nije dobio, pa ni Šoškić, a ne ja. I ja, šta ću, razmislio sam i bilo mi je dosta seljakanja sa klupe na gol, a želeo sam da branim. Otišao sam u Budućnost u Podgoricu i tamo završio sezonu kao najbolji igrač.
Priština
Nakon godinu dana sam dobio ponudu Prištine i opet sam bio najbolji igrač, što se njima nije dopalo. Sećam se jednog treninga s Fadiljom Vokrijem, koji je u tom trenutku bio reprezentativac, veliki igrač. E, sad, on šutne loptu i da mi gol; sve je to bilo normalno dok nije počeo da me podbada.
U jednom momentu mu kažem da je normalno da mi da gol jer je to njegov posao, a on mi kaže da idem da se žalim ako mi smeta nešto. Meni u tom momentu pukne film i kažem mu: “Izvini, Fadilj, a reci gde da idem da se žalim?! Da li da se žalim upravi kluba, Pokrajinskom komitetu Kosova ili da idem u Beograd?! Reci mi gde da idem!” Jedan novinar je čuo našu prepirku i objavio je, što je imalo veliki odjek. Po strani politika i netrpeljivost, meni je igranje u Prištini otvorilo vrata da odem u inostranstvo i nosim lijepe uspomene iz tog perioda.
Turska
Nadao sam se nekom Zapadu, ali ništa od toga. Otišao sam u Tursku i tamo proveo sedam godina. Šest fantastičnih godina, a sedma je bila za zaborav. Bio sam tri puta najbolji golman prvenstva, jednom najbolji strani sportista Turske, mnogo puta igrač nedelje i tako dalje. Turci su pravi fanatici i zaljubljenici u fudbal.
Crveni karton
Prve godine kada sam igrao u Turskoj zaradio sam jedini crveni karton u karijeri. Primio sam osam golova za 20 utakmica te sezone, što me je svrstalo u sam vrh u Evropi. Sjećam se te utakmice, Eskišehir je gostovao Fenerbahčeu, mislim da neću nikad zaboraviti sudiju Sadika Dedu, koji je svirao ne jedan nego četiri penala za domaćina! I sad, šutne čovek prvi penal, ja ga odbranim, a oni mi ponište, jer sam se “pomerao”. I tako tri puta.
Pred sam kraj utakmice, saigrači su mi vratili loptu posle četvrtog nepostojećeg penala, ja sam iznerviran uzeo loptu i rekao sudiji: “Ajde, sad sviraj i peti penal!”, pa sam mu usput i mamu pomenuo, da ne ispadne sad baš da sam bio mnogo fin, sve u tom nekom žaru borbe, a on, družeći se s Tomom Kaloperovićem, znao je neke naše psovke i razumio je. Zatrčao se sa centra i dao mi karton. I nije mi žao što sam ga dobio.
Rat u Bosni
Onog trenutka kada je krenuo rat u Bosni, za mene je na neki način počeo pakao. Dajući intervjue za njihovu štampu, svima sam sa ponosom govorio da sam poreklom Srbin iz Bosne. Međutim, rat je okrenuo njihovu naciju protiv nas, tako sam i ja došao na red. Radili su ružne stvari, pisali sve i svašta, bio je to pravi medijski linč. Tri četvrtine ovih sedih na glavi sam dobio u tih godinu dana. Noću su me zvali “Sivi vukovi” i pretili kako će me dići u vazduh. Sjećam se, Stefan se tek bio rodio, a ja ostavim tadašnju suprugu s decom u kući i izađem da provjerim auto, da li ima neki eksploziv, stavim ključ u bravu, okrenem, i kažem sebi: “Pomozi bože.”
Kraj karijere
Nakon što mi je istekao posljednji ugovor, uzeo sam i sazvao konferenciju za štampu na koju sam doneo dvije velike torbe s trofejima koje sam osvojio tamo i rekao: “Ovo sam ja, ovi pehari. Krv, suze i znoj sam puštao. To ste mi vi dali. Biće vas sramota jednog dana zbog ovih naslova.” Otišao sam iz zemlje i rekao da nikada više neću fudbal igrati. Poštujem njihovu zemlju i kulturu i rado se odazivam svakom pozivu koji mi upute, ali sam taj dio priče završio.
Kompliment
Doživio sam jedan od najvećih komplimenata u sportskoj karijeri kada je moj pokojni trener Milutin Šoškić u jednom od intervjua pre nekoliko godina rekao da mu je žao što Rade Zalad nije branio bar 50 utakmica za A reprezentaciju Jugoslavije.
Zlatna kočija
Moraju u životu da vam se poklope kockice, ali morate da tražite sreću, ne da ona traži vas. Svakome od nas u nekom trenutku zlatna kočija prođe ispred kuće. Ili ste ušli u nju ili niste. Stvar je vašeg izbora. Drugi put teško da će se vratiti po vas.
Životni vijek
Kraj puta svakog ljudskog bića je izvestan, ali put do tog kraja nije, sam ga čovjek bira i za njega biva odgovoran. Život vidim kao sijalicu i ljudi se, kada najmanje očekujete, samo ugase. Bitno mi je, kada odem, da ostavim nešto iza sebe, dobro sjećanje, da kad neko pomisli na mene, da mu to izmami osmeh. Ne plašim se smrti, to je apsolutno neminovno. Zato je bitno da uzdignutog čela odeš kao što si i živio. – piše Kurir.
Svi zainteresovani mogu se priključiti BESPLATNO na OVOM linku, uz aktivno učešće u dijeljenju informacija sa ostalim članovima! Pristupiti možete jednostavno i porukom na naš Viber broj + 387 62 59 69 79
